Petar Luković

Neko je otkrio da za je sve kriv Rušanj, seosko predgrađe Beograda, čiji stanovnici tako monstruozno troše struju da im uveče i prasići fluoroscentno svetle u mraku.

Duhovna ali zato vekovna veza između Srba, s jedne, i elektriciteta, s druge strane, sasvim nepoznata među drugim narodima i civilizacijama, poslednjih nedelja u matici proživljava burnu ljubavnu krizu; živeći u časnom političkom uverenju da je Tesla izmislio akumulator ili transformator, svejedno, da je Pupin nešto petljao oko naizmenične struje (jer je sudbina htela da u Americi naizmenično bude u drugoj grupi), da je, provereno, naš čovek Bellić pronašao telefon, a izvesni Marconić radio - građanstvo ove nepriznate države s punim je pravom istinski verovalo da je električna energija (popularno: struja) nešto što iskonski pripada korpusu srpskog nacionalnog bića na vaskolikih 220 volti.

Kad je ljubavno-energetski sistem diljem zemlje Srbije počeo da se raspada i kad je još jedan dolazak zime usred decembra skroz iznenadio ovdašnju Elektrodistribuciju i kad je Beograd počeo da se gasi, totalitarno obojen u crno, što bi turbo-folkom inteligentno podvukao pevač zvani Keba - započeo je tradicionalan politički ples saopštenja, priopćenja, objašnjenja, razjašnjenja i ostalih njenja.

Prvo je Elektroprivreda Srbije (EPS), s umerenom dozom totalne panike, objavila sentimentalno ali alarmantno upozorenje da hidrocentrale (HE) i termocentrale (TE) polako i vrlo sigurno obustavljaju tzv. proizvodnju, jer ne samo da su preko noći presušila sva jezera već su i neke rečice, kao, recimo, Dunav, počele da štrajkuju i pretvaraju se u ponornice. Onda se EPS zakleo da su potrošene sve milenijumske rezerve uglja i da Srbija, u stvari, nikad i nije imala nikakvo energetsko bogatstvo, da smo uvek bili goli i bosi i sušni i bezvodni, a da su udžbenike u kojima se tvrdilo drukčije pisali naši neprijatelji ne bi li nas doveli u zabludu, što im je, konačno, krajem 1994. uspelo, posle 49 godina uporne i dosledne komunističke propagande kojoj smo kukavički podlegli.

Onda je neko u EPS okrenuo ključ i tradicionalne srpske podele na četnike i partizane, grobare i cigane, izdajnike i patriote, muškarce i žene - sveo na sofisticiranu i jedinstvenu podelu na prvu, drugu, treću, četvrtu i petu grupu. Onda je mrak progutao Beograd koji se u partijskim ćelijama grejao verovanjem u Teslino tajno oružje.

Onda je gradonačelnik glavnog grada Nebojša Čović udario glavom u sto i ljutito zapretio EPS da će im odseći HE & TE ako još jednom pokušaju da njegove Beograđane ostave bez struje više od osam časova za jedno prepodne. Onda je EPS uzvratio udarac i počeo da isključuje po tri grupe istovremeno.

Onda se na televiziji pojavio jedan čovek koji se zove Milorad KoMRAKov i rekao da svi moramo da štedimo struju, bez obzira na to što je istorijski poznato da su na dvoru cara Dušana postojale zlatne viljuške, zlatne kašike i zlatna sijalica, u vreme kad Amerikanci nisu ni znali za dvofazno brojilo, o sopstvenoj državi da ne govorimo.

Onda se iz Niša javio lokalni SPS-gospodar i obećao da će on lično Elektrodistribuciji isključiti struju, jer su socijalisti iz Niš i okoline pošteno platili svoje kilovate još uoči 8. sednice Saveza elektrokomunista Srbije. Onda je EPS zapretio da će dići u vazduh preživele HE & TE, ako se i dalje bude napadalo sve ono što EPS predstavlja u duboko mračnom istorijskom smislu.

Onda je neko otkrio da je za sve kriv Rušanj, seosko predgrađe Beograda, čiji stanovnici tako monstruozno troše struju da im uveče i prasići fluoroscentno svetle u mraku. Onda je jedan drugi čovek koji se zove Milenko Kašanin (i koji tvrdi da nešto radi u Skupštini grada) obećao mučenicima iz Rušnja da oni neće biti "građani drugog reda" i da na njih 1244 neće pasti celokupni teret smanjenja potrošnje struje u Srbiji. Onda je EPS dinamitom porušio vazdušne vodove ka Rušnju i zaboravio da je Rušanj ikad postojao. Onda je neko provalio da seljaci, ali bogme i građani u soliterima, elektrikom zagrevaju štale i tako troše čak dva odsto struje u metropoli. Onda je EPS obećao da će strujnim udarom usmrtiti svaku kravetinu koja se opasno luksuzira koristeći blagodeti industrijalizacije i elektrifikacije.

Onda je gradonačelnik Čović podsetio domaće životinje da i one imaju jednaka prava kao i svaki građanin Beograda u mrklom mraku i da on neće dozvoliti nikakav masakr, makar on bio u gastronomskoj funkciji nadolazećeg Svetog Nikole, poznatog mesoždera. Onda je hitno održana sednica Privredne komore na kojoj se bistrinom istakao jedan rumeni pametnjaković otkrivši da su za nestašice krivi građani koji se šepure po svojim velikim stanovima koje su nekad grejali na mazut, a sad ih, mož' misliti, greju na struju.

Onda je EPS svakom domaćinstvu poslao čestitku-karticu sa uputstvom koliko kilovata sme da potroši i šta će se domaćinstvu dogoditi ako, daleko bilo, prekorači kvotu; snajperisti i artiljerci EPS prvo će, ljubazno, metkom i granatom, opomenuti svako rasipničko domaćinstvo, potom će - ako domaćinstvo i dalje bude provociralo - ostati bez struje sledećih desetak decenija, a u ekstremnim slucajevima izuzetno neposlušnim domaćinstvima umesto struje u ognjište će se puštati gas Ciklon B, savršeno efikasan za konačno rešenje energetskog pitanja.

Onda je EPS preskočio Beograd i okomio se na nesrećnu užu Srbiju koju isključuje đuture, u jednoj grupi, 26 sati dnevno. Onda su iz unutrašnjosti poručili prestonici da će ih polomiti k'o zvečku ako i dalje budu očijukali sa strujom na račun lokalnog življa koje već priprema zbegove u tople šume pokrivene snegom i ledom. Onda je EPS, u delirijumu dobre volje, priopćio da će svako domaćinstvo koje je dobilo bebu posle 1. aprila 1994. godine imati pogodnost od dodatnih sedam (7) kilovata, da invalid za poneti donosi dodatnih četiri (4) kilovata, a da bolesnik na dijalizi osvaja čak novih dvanaest (12) kilovata! Onda je neko izračunao da srećna familija koja ima bebu-invalida na dijalizi može da računa sa ekstremnih 7+4+12 kilovata što čini impresivnu cifru od megalomanskih 23 kWh, što je po najvišem standardu sovjetske komisije za energetiku iz 1919, dovoljno za četrdeset dve godine laganog raspadanja na strujne rate.

Onda je jedan treći čovek u trolejbusu br. 40 šapatom izjavio da Srbija izvozi struju u Hrvatsku. Onda je EPS iste večeri tu informaciju demantovao na televiziji, savetujući gledaocima da ne nasedaju na sabotere iz pete kolone već decenijama priključene na strujno kolo širenja neistine o elektricitetu srpskog naroda i njegovom pravu na samoopredeljenje do samoisključenja.

Onda je opet najebo Rušanj. Onda je neko rekao da HE Đerdap nikad nije ni radila kako valja. Onda je neko kazao da TE Drmno - ispred koje je Slobodan Milošević pre jedno pet godina održao potresni strujni govor nakon kojeg se (govora) Srbija tresla uzduž i popreko - u stvari, ne postoji, jer još niko nikad nije video da se tamo nešto iz dimnjaka puši. Onda je EPS oštro optužio peruansku kontraobaveštajnu službu koja je ovu vest vešto proturila širom Kosova.

Onda je u Beogradu opet nestalo struje. Onda je pomrčinu iskoristio Aleksa Buha da upadne u energetski sistem Srbije i pod diskretnom svetlošću voska razmeni koju reč s našim predsednikom o knjizi "Noć i dan" čiji je autor predsednikova jedina supruga. Onda je jedina supruga, u romantičnom okolišu, sela i napisala da je uvek podržavala vrbe, jer su vrbe nemoćne i bespomoćne, a tako ljupke.

Onda su meni isključili vodu jer nema struje.

Onda sam u spiritualnoj žeđi našao odličan razlog da se radujem nestašici elektriciteta, jer se moja Srbija, kao prva država, sa svih svojih osam-devet-deset miliona građana (zavisno od varijabilnih izbornih spiskova) priključila rock'n'roll Unplugged trendu koji ne radi na struju (Unplugged = nepriključen) i tako stala uz bok pojedinačnim imenima kakva su Eric Clapton, Neil Young, Nirvana ili Bruce Springsteen.

Onda je EPS objavio da ploča "Srbija, Unplugged" nije jednokratni projekat, u šta će se, već 2067. godine, uveriti građani Rušnja koji će morati da plate za one ukuvane kokoške koje su i jaja, iz obesti, nosile na radijatorima.

Onda mi uopće nije bilo žao što ćemo jedan Božić, prvu Novu godinu, drugi Božić i drugu Novu godinu dočekati bez onih glupih svetlećih reklama, sijalica u boji i lampiona koji su, dokazao je naučno EPS, od pamtiveka emitovali električnu radijaciju i štetili opštem zdravstvenom stanju neupućenog i neobrazovanog stanovništva zaljubljenog u smrtonosnu elektriku.

Onda je EPS svim dodolama poželeo srećne praznike. I onda su žalosne vrbe prestale da budu žalosne i postale - radosne. Baš kao u svakoj električnoj bajci iz srpskog Diznilenda.