Prilozi uz priču Dan slobode, koja je nekada spadala u domen naučne fantastike.

Počelo je sa vokmenom, spravicom koja je korisniku omogućavala da se od svoje okoline izoluje zvukom koji je sam izabrao, umesto da sluša ono što mu okolina nameće. Sledeći korak, nekih dvadeset godina kasnije, bio je mobilni telefon, naročito onaj sa hendsfri opremom. Sada je vlasnik mogao da bira i društvo, to jest sagovornika, ne obraćajuću mnogo pažnju na ljude koji su fizički oko njega. Na narednu spravu čekali smo mnogo manje, tek nekliko godina. Zove se Zajbernaut (Xybernaut) Poma i u sebi integriše sve prethodno pomenuto ali digitalizovano i uz dodatak elektronske pošte i interneta.

Za razliku od uobičajenih (al’ se čovek brzo na novo navikne) digitalnih organizatora, Zajbernaut se može koristiti dok ste u pokretu. Razlog je displej koji najviše liči na spravu koju koriste lekari da vam zavire u uvo i u koji možete da gledate jednim okom dok se drugim orijentišete u prostoru kojim se krećete. Oni koji su ga koristili kažu da hodanje sa ovim džepnim računarom "za na glavu" ne predstavlja problem.

Zajbernaut (www.xybernaut.com) ima procesor od 128 megaherca, po 32 megabjta RAM i ROM memorije, radi pod Windows CE operativnim sistemom, a famozni displej, inače najveće čudo na ovoj spravi, ima rezoluciju od 640 x 480 tačaka. Koristi optički miš kojim upravljate u hodu, držeći ga u šaci, najsličnije poređenje je sa daljinskim upravljačem za diskmen. Displej vam stvara utisak da pred očima imate 15-inčni monitor, kroz koji možete da gledate u vašu stvarnu okolinu jednostavim podešavanjem fokusa. Bliži fokus i vidite ekran, malo dalji i vidite (sa oba oka) ulicu pred sobom.

Sprava u sebi ima tipičan digitalni organizator, MP3 plejer, mobilni telefon i softver potreban za razmenu elektronske pošte i druge internet servise. Za one zahtevnije postoji i fleš slot i USB port, tako da je moguće dodavati još memorije, hard disk ili se povezati na kućni računar. Pored displeja za glavu i miša za ruku, sastavni deo Zajbernauta je i sam računar koji se stavlja u džep i veličine je džepne knjige. Sve zajedno teško je oko 300 grama. Tvorci kažu da su koristili iskustva vojne tehnologije i navode da ima još prostora za razvoj displeja, tako da će naredni modeli izgledati kao obične naočare. Cena ovog modela je 1499 dolara, ali mogla bi značajno da padne ukoliko bi sprava ušla u masovnu upotrebu.

Ovaj aparat koristiće pre svega oni koji zbog prirode posla ne mogu da koriste stoni računar, a neophodne su im informacije. Na primer, pozornici ili lekari, naročito oni iz hitne pomoći. Takođe, ovakva sprava mogla bi da kreira neka nova zanimanja ili natera službenike da protegnu noge i zaista "izađu u susret" svojim klijentima. Konačno, Zajbernaut bi se zbog malih dimenzija mogao koristiti svugde gde sada stoji stoni računar, budući da bi štedeo dragoceni prostor. Veliki monitori iza kojih se sada kriju službenici mogli bi uskoro da nestanu, pa da se ponovo pogledamo u oči. Pa nek svako na svom Zajbernautu "fokusira" osobu kakvu bi voleo da vidi prekoputa.

Zoran Stanojević

Kako god zamišljali pakao, budite sigurni u jednu stvar. Tamo imaju izvrsnu mobilnu telefoniju najnovije generacije. Zapravo, najmanje za jednu generaciju ispred one koja se koristi u grešničkom životu. Naravno, put do pakla popločan je dobrim namerama, u ovom slučaju je premrežen. A sve ovo tek je uvod za priču o najnovijim servisima 3G generacije mobilne telefonije.

U Britaniji je 3. marta firma Tri lansirala 3G servis koji emituje video na ekran mobilnih telefona, prvi takav servis u svetu. Datum nije slučajno izabran jer je sve u znaku broja tri, ime firme, generacija telefona, datum (03.03.03). To ciljanje u dan znači i da servis nije baš najspremniji, odgovarajući aparati (cena od 500 do 900 evra) nisu još u prodaji, ali biće, kažu, do kraja meseca. Usluga koja se najviše reklamira je posmatranje golova Premijer lige, ali to je tek početak.

Mnogo realniji je servis koji konzorcijum firmi nudi u SAD (Logitech, Verizon Wireless, Qualcom i g Pix o čemu piše "Njujork tajms"), a reč je o mogućnosti da na svom telefonu dobijete nepokretnu sliku i to sa neke od mini kamera postavljenih po svetu. Vi birate lokaciju gde se kamera nalazi (vidi mobilevideo.logitech.com, mada su slike na telefonu oštrije, tvrde) i u roku od nekoliko sekundi eto slike, upravo snimljene. Razloga za pretplaćivanje na ovaj servis, misle oni koji ga nude, ima previše. Možete da posmatrate zagušenje saobraćaja na raskrsnicama koje su pred vama, red za kafu na mestu gde biste na pauzu ili prosto raznorazne lokacije gde se neko setio da postavi kameru. Najbolje je, kažu, što po sopstvenoj kući možete rasporediti nekoliko kamera, priključiti ih na računar (treba vam veza sa internetom) i s vremena na vreme pozivati i gledati ima li kakvih nepredviđenih događaja (požar, poplava, krađa i sl.). Naravno, možete kontrolisati i šta vam rade deca ili bebi siterka, bračni drug ili partner kada, štono kažu, mačke nema ali motri izdaleka. Orvel je u svojoj ignoranciji zamišljao da će jednoga dana nekakav Veliki brat imati privilegiju da motri na sve nas, ali ga je budućnost devalvirala. Uskoro ćemo biti Veliko bratstvo, svako će moći da motri na svakoga. Neka vrsta pristanka moraće da postoji, ali kao i sa mobilnom telefonijom uopšte, da biste zvali druge, morate prihvatiti da i vas zovu.

Kada je servis nov, uglavnom se reklamiraju njegove dobre strane. Negativno dolazi na red kasnije, mada se ovde da naslutiti. Ukoliko neko ishakuje vaš kućni kompjuter, moći će najpre da utvrdi da vas nema kod kuće, a potom da vam uvali lažne slike da vas zabavljaju na mobilnom dok vas on ili oni mirno iseljavaju bez vašeg pristanka (gluplji lopovi izneće prvo kompjuter). Mogućnost da se dobrovoljno i iz krajnje komercijalnih razloga pretvorimo u kontrolisano društvo realna je i jeziva. Kako uostalom objasniti nekome da "ne želite u ovom trenutku da se pojavite na ekranu telefona", a da time ne iskomplikujete sopstveni život? U poređenju s tim državna kontrola biće tek jedna simpatična pojava.

Izvesnu nadu ulivaju šefovi u SAD, od kojih su mnogi uveli penale za saradnike kojima na sastanku zazvoni mobilni (50 dolara za uznemiravanje i onda teče cena po minutu razgovora). Niko se ni na koga ne ljuti, ali mora da se plati. Začudo, broj poziva drastično se smanjio (telefoni se uredno isključuju), a ko zaista čeka važan poziv zamoli prisutne da to uvaže i stavi telefon na vibriranje. Isti ti šefovi, naravno, očekuju od zaposlenih da budu na vezi čim se nađu van firme, eto zašto u raju nema mobilnih.