Sabor Srpske pravoslavne crkve uveo je 19. maja 2003. pokojnog episkopa ohridskog i žičkog Nikolaja (Velimirovića) u kalendar Svetih Srpske crkve. Za datume liturgijskog spomena i praznovanja episkopa Nikolaja određeni su dan njegove smrti, 18. mart, odnosno dan prenosa njegovih moštiju iz SAD u Srbiju, 3. maj.
Nikolaj Velimirović
NACIONALIZAM SVETOG SAVE
(...)
U žalosnoj zabludi žive oni naši ljudi koji misle da je odvajanje nacionalizma od vere, i države od crkve, rezultat nekog "progresa". Nikakvog progresa, nego očajanja i samo očajanja. Šta su time postigli sinovi Evrope? Odvojili su crkvu od države ali su odvojili i sebe od naroda. I tako vidimo u tim zapadnim državama jednu nepremostivu provalu između inteligencije koja se trudi pošto poto da ne veruje ni u šta i naroda koji hoće pošto poto da održi veru. Ipak se mora odati poštovanje sadašnjem nemačkom Vođi, koji je kao prost zanatlija i čovek iz naroda uvideo, da je nacionalizam bez vere jedna anomalija, jedan hladan i nesiguran mehanizam. I evo u XX veku on je došao na ideju Svetoga Save, kao laik preduzeo je u svome narodu onaj najvažniji posao, koji priliči jedino svetitelju, geniju i heroju.
A nama je taj posao svršio Sveti Sava, prvi među svetiteljima, prvi među genijima i prvi među herojima u našoj istoriji. Svršio ga je savršeno, svršio ga je bez borbe i krvi, i svršio ga je ne juče ili prekjuče nego pre 700 godina. Otuda je nacionalizam srpski, kao stvarnost, najstariji u Evropi.
(...)
Predavanje održano u Kragujevcu 1938. godine
Nikolaj Velimirović
KROZ TAMNIČKI PROZOR
(...)
To Evropa ne zna, i u tome je sva očajna sudba njena, sva mračna tragedija njenih naroda. Ona pre svega ne zna čija je. Onda ona ne zna ko joj je prijatelj a ko neprijatelj. Ona ne zna koga da zove Ocem, a koga Sinom, zbog čega je popljuvano u njoj očestvo i sinovstvo, roditeljstvo i čadstvo. Ona ništa ne zna osim onog što joj Židovi pruže kao znanje. Ona ništa ne veruje osim onog što joj Židovi zapovede da veruje. Ona ne ume ništa da ceni kao vrednost dok joj Židovi ne postave svoj kantar za meru vrednosti. Njeni najučeniji sinovi su bezbožnici /ateisti/, po receptu Židova. Njeni najveći naučnici uče da je priroda glavni bog, i da drugog Boga izvan prirode nema, i Evropa to prima. Njeni političari kao mesečari u zanosu govore o jednakosti /ignoranciji/ svih verovanja i neverovanja, t.j. ono što Židovi hoće i žele, jer im je potrebno prvo da se izjednače zakonski sa hrišćanstvom, da bi posle potisli hrišćanstvo i učinili hrišćane bezvernim, i stali im petom za vrat. Sva moderna gesla evropska sastavili su Židi, koji su Hrista raspeli: i demokratiju, i štrajkove, i socijalizam, i ateizam, i toleranciju svih vera, i pacifizam i sveopštu revoluciju i kapitalizam i komunizam. Sve su to izumi Židova odnosno oca njihova đavola. I to je sve u nameri da Hrista ponize, da Hrista ponište, i da na presto Hristov stave svoga jevrejskog mesiju, ne zbajući ni danas da je to sam Satana, koji je otac njihov i koji ih je zauzdao svojom uzdom i bičevao ih svojim bičem.
Braćo moja, što Židovi tako čine protiv Boga Oca i Sina Božjeg Gospoda Isusa Hrista to nije ni malo za čuđenje. Jer je sam Gospod Hristos vidoviti i nepogrešni, rekao da je otac njihov đavo i da oni čine slasti oca svoga. Ali je za čuđenje, da su se Evropejci, kršteni i miropomazani, potpuno predali Židovima tako da židovskom glavom misle, židovske programe primaju, židovsko hristoborstvo usvajaju, židovske laži kao istine primaju, židovska gesla kao svoja primaju, po židovskom putu hode i židovskim ciljevima služe. To je za čuđenje u naše vreme, i ništa više u svetu. Sve drugo je manje važno ili ne važno. Ali je najvažnije kako je hrišćanska Evropa postala sluškinja Židova i kako je otpala od Oca svetlosti i priznala đavola za svoga Oca u svima mislima i željama i delima svojim. O tome treba da mislite braćo Srbi, i u vezi s tim da ispravljate put svoj pre svojih misli, želja i dela.
(...)
Pisano u toku II svetskog rata u konclogoru Dahau, gde se Nikolaj nalazio u internaciji
Neću da poričem da on nije blažen pred Božjim licem, jer ma koliko da je u svom životu bio izopačen i zao, ipak se na svom poslednjem času mogao pokajati, pa da se tako Gospod smilovao i primio ga u svoje carstvo. Ali, pošto je to za nas tajna, ja prema onome što je verovatno, mislim i kažem da bi trebalo da on pre bude u đavoljim kandžama u paklu negoli u Božjim rukama u raju. I ako je tako, onda se može videti koliko je silno prema nama dobar Gospod Bog, koji ne gleda na naše pogreške, nego na čistotu naše vere, te nas, kada za posrednika uzmemo kakvog njegovog neprijatelja, uslišava kao da smo se obratili kome istinskom svetitelju kao posredniku između nas i njegove milosti.
Đovani Bokačo, Dekameron